BOG — PRIRODA - ČOVJEK
Mišljenje i bitak (Sein) dakle su doduše razli
čiti, ali ujedno u jedinstvu (Einheit) sa sobom" (1.
c., str. 538—539).
Pojam ,,društva", koji je daleko izvan i iznad
obzora svake sociologije, Marxov je izričaj za „sup-
stanciju-subjekt” svega5.
Tu su korijeni kako
Lukđcsevo
određenje „dru
štva" u „Geschichte u. Klassenbewusstsein" kao
pravog subjekta
svega, ponajprije preko klase pro
letera (str. 408—410 i si.), tako i njegovo određe
nje „prirode" i „svih oblika teorijskog i praktičkog
ovladavanja njome" kao „socijalnih kategorija" (u
recenziji Wittfogeia, Die Wissenschaft ..., sada u G.
L., Fruhschriften, Werke, Bd. 2, Luchterhand, Neu-
wied—Berlin 1968, str. 610), iako on, naravno, u
to vrijeme (1922— 1925) nije poznavao Pariške ru
kopise (1844), što samo dokazuje koliko je sama
stvar prisutna u takozvanog „zrelog" (tada pozna
tog) Marxa. Možda je mladi
J. Revai
u svojoj recen
ziji cit. Lukacseve knjige bio najbliže pravoj „pri
rodi" ovog subjekta (Archiv f. d. Geschichte des So-
zializmus u. d. Arbeiterbewegung, X I Jahrg., 1925,
str. 227. i slij.). Lukacs, kaže
Revai
, „smatrao se
prisiljenim da različite kategorije totaliteta među
sobno izjednači jer nije dovoljno jasno razlikovao
između identičnog subjekt-objekta cjelokupne po
vijesti i takvog subjekta kapitalističkog društva ...
Proletarijat je samo nosilac jedinstvenog subjekta
cjelokupne povijesti, ali u svojoj neposrednosti ni
5
Tu je posljednja dovezna, iako netematizirana, toč
ka „kritičke teorije društva" Horkheimera, Adorna, Mar-
cusea i Habermasa. — Za nužno, već u Marxa prisutno ko
lebanje tizmeđu „nominalizma" i „realizma" pri određenju
„subjekta" procesa, bez rezultata, usporedi
Th. W. Ađorno,
Negative Dialektik, Suhrkamp, Frankfurt a. M. 1966, str.
293—351.
135
