69
Kad bi Lorenz poznavao etiku Herbartovu, nebi prikor,
što ga je preko Schlossera podielio Kantu i njegovim pred-
šastnikom, ujedno na one protegnuo bio, koji su sliedili poslie
Kanta. Po shvaćanju Herbartovu o volji imade poviest dodirnu
točim s etikom. Ona bilježi voljne eine, a ova te eine proeienjuje.
Zato stoji, što rekosmo spreda: etika je kritika volje u
obće, pa zato i kritika poviesti. Mjerila pako njena nisu nikad
mogla biti relativna; jer dok je opačina bila dobrom — bijaše
čovjek životinjom; a odkad je pravednost, pravičnost, blago-
hotnost, savršenost i ćudoredna sloboda dobrom — odtad je
čovjek tekar čovjekom. I tu počima poviest.
Nadamo se, da sada svatko nvidja potrebu mjerila abso-
lutnih, pa zato i uporabu etike na poviest*.
Čudit se je , da školski propisi mnogih država o takovu
shvaćanju historične obuke baš ništa ne natucaju. Poimence
ne nalazimo o tom ni slova u školskih propisih za Francezku,
Belgiju, Rusku, Švajcu i Austriju21. Jedino u sbirci Wieseovoj
pruskih propisa školskih naglasuje se izrično spomenuto na
ricanje historieno. Zato ćemo taj propis, u koliko se odnosi
na pitanje naše, doslovce navesti.
Tn se veli: „Svrha povjestne obuke jest dvostruka: đi-
daktična i pedagogiena, etična. U prvom pogledu valja uče
* Upozorujemo ovdje na Lorenzovu razprazu: Ueber Gymnasial
wesen, Paedagogik und Fachbildung, Wien, 1879, iz koje se vidi, da on
koji u poviesti traži samo relativno, baš je u pogledu naučanja najveći
absolutista. On odbija od svib znanostib pedagogiju. Dosta je — po
njegovu mnienju —
znati,
da čovjek može
naucati:
dosta je poznavati
kajde, da čovjek bude skladateljem. Djelce ovo pisano je u prilog onim,
koji o pedagogiji ne imaju ni pojma.
