76
Isto tako dvojimo, da bi se u obće koja država slagala
s takvom historicnom obukom, koja bi samo i ođsudjivala
množtvo čina, koji no su doprinosili k njenom — privremenom
— boljku, ali koji su ujedno bili na štetu drugih.
A
kako bi
onda koja država dopustila, da joj se možda s velikih grieha
— prorece propast?
Dvojimo napokon i to, da će svatko htjeti svomu narodu
krojiti pravdu za nevriedna mu cesto puti djela: takav je do
priklono Poljakom, stoji u sebičnom protuslovju, dok ono traži ujedi
njenje Vlastite narodnosti, a pri tom dosta ne cieni tudje pozitivno
pravo, pače još povladjuje — kao da se to samo sobom razumie —
cjepkanje stranoga naroda. . • U tom upravo stoji biće i pravo naroda
da se svako pleme na svoj vlastiti način uzdrži i razvija, a da mu se
ne namiče tudji način života, pa ma se on i kako visoko cienio. Nek
se „gospodarstvo poljsko“ drži koliko mu drago mrzkim, nek se slo
bodno i podvaja o sposobnosti Poljaka za samovladu, nek se konačno
narodno potlačivanje seljaka sramotnim smatra: odatle ipak još ne sliedi,
da Niemci i Busi imadu ikakvu povlast razkomadati i medju se podie-
liti Poljsku, pa ju tako smetati u osebitosti njenoj. Nepravdu odkloniti,
čim se ona uvidi, ostaje dužnostju uzprkos svim manam povriedjenoga
i uzprkos vjerojatnosti, da će
011
uzpostavljeno pravo zlorabiti. Ovim
nazorom rugat će se praktični političar. Njemu se čini djetinjasto,
vratiti ono malo, što se je stranim otelo, dočim se vlastita izgubljena
svojina natrag ne traži. Uzdržanje vlasti njemu je glavna stvar, a medju
narodno pravo daje povlast k tomu, te izbrisuje prvobitnu ljagu osvajanja.
Ide li se za tobožnjimi višimi ciljevi i kani li se ćudorednim dužnostim
pribaviti ciena, onda to znači prosvjetu nositi u pustoš. Tu se ipak
pita: je li to sve i zbilja tako „praktično“ ? Ako se pogleda, na što je
dovela, a najpače u Njemačkoj, tobožnja iz faktičnoga života crpljena
državnička mudrost: na priezor svega idejalnoga prava i bezuvjetnu
tvrdnju pozitivno pravno nastaloga nasilja i svojatanja, onda je dozvo
ljeno o valjanosti onakova nazora dvojiti. Možda će jednom poviest o
tom, što nije samo dužnostju naloženo, već što bi i mudro bilo, dru
gačije suditi, nego li to sadanji državnici naši i sykofanti njihovi za
dobro drže, i nego li to javno mnienje povladjuje.“ (Politik I. 868—364.
Tübingen 1862.)
