PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. III. knj. 4.
135
10
5
Platon imenima to nije razlikovao, ali je razlikovao u stvari,
naime, često je sinonimno upotrebljavao imena: mudrosti, zna-
nosti, vještine, razboritosti; smatrao je da je prvenstvena naka-
na i svrha filozofije i dijalektike baviti se spoznajom istinskog
bića; a kad se spoznaja bavi onim nastalim, u 5. poglavlju
Države,
zove je filodoksijom, »Uopće ne ćemo onda pogriješiti nazivajući
takve ljude više filodoksima, nego filozofima.«
7
I poslije: »One
dakle, koji prihvaćaju svako samo pojedino biće, treba zvati filo-
zofima a ne filodoksima.« Tu je razliku uveo već prije na temelju
razlike između bića i onog nastalog, kaže naime: »Što je potpuno
biće, potpuno je spoznatljivo, a ne-biće na svaki je način potpu-
no nespoznatljivo.« I odmah: »Ako je već nešto takvo da i jest i
nije, ne bi li to bilo u sredini između istinskog bića i onog što ni
na koji način nije biće? U sredini. Nije li, dakle, o biću postojala
spoznaja, a o ne-biću po nužnosti neznanje? Treba li za ono u
sredini tražiti nešto srednje između neznanja i znanja, ako što ta-
kvo postoji? Svakako. Ne kažemo li da je nešto mnijenje?« Zatim
zaključujući: »Sad se pojavilo ono srednje među njima, što nazi-
vamo mnijenjem.« Isto tako dodaje ono što je njegov spoznatljiv
predmet: »Našli smo, dakle, kako se čini, da se mnoga utemelje-
7
Kod Petrića ni u grčkom, ni u latinskom citatu rečenica nije upitna
(kao u kritičkim grčkim izdanjima).
15
20
