PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. IV. knj. 9.
505
neprekidnim nastajanjima? Nije li to po Aristotelovu nauku uza-
ludan posao?
Ako se za jedinke dokazuje ta nemogućnost trajanja, kako
je nemoguće ne priznati ju, tada ću reći da Aristotel nije bio sebi
dosljedan, kad je napisao, da je nemoguće da sve jedinke imaju
bitak – bog, dakle, ispunjava sveukupnost neprekidnim nasta-
janjem, da bi onaj bitak po nastajanju trajao – a to ipak ne biva
u jedinkama, nego u vrstama. I tako, onaj bitak koji je propao u
jedinkama ne čuva se u sebi jednakim jedinkama, nego u širim
vrstama. Nastajanje, naime, jedinki ne dovodi do nastavljanja je-
dinki, nego do očuvanja vrsta. A o njima ipak nije rekao da je ne-
moguće da sâm <njihov> bitak traje. I tako što je o jednome izlo-
žio, o drugome je zaključio. Koja bi ta bila ili logika ili filozofija,
neka pouče oni njegovi spasitelji koji imaju tolike ustupke, tolike
zakutke, tolika lukavstva iz kojih vade kojigod spas se svidi.
Pogledajmo što slijedi: »Tako će se ponajviše nastavljati bitak
– zato što je najbliže biti – da uvijek biva nastajanje.« Kaže, jer je
bog učinio kontinuirano nastajanje, bit će da ponajviše tako sam
bitak traje. Pitam ja, kojih će se, naime, stvari bitak učiniti traj-
nim? Ovih nižih u kojima je rekao da je nemoguće da sam bitak
bude trajan – naime jedinki, jer ne postoje druge stvari u ovim
našim dijelovima svijeta, nego rodovi ili vrste ili jedinke. A rodo-
vi i vrste ne prihvaćaju nastajanje niti propadanje, njihov bitak
ostaje. Nije, dakle, zbog njih izumljeno <kontinuirano> nastaja-
nje, nego zbog jedinki koje ne mogu učiniti da njihov bitak traje.
No njihovo nastajanje ne čini da traje njihov bitak; kad propadne
neka od njih, potpuno drugi bitak nastaje, onaj prije <bitak> pro-
pada; ili ako iz sebe <jedinke> nešto rađaju, daju mu drugi bitak,
a ne svoj.
Neće se, dakle, tim načinom nastajanja ponajviše
συνείροιτο
nastavljati bitak jedinki, niti će one biti
najbliže do bîti
, nego <će
5
10
15
20
25
30
