PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. IV. knj. 1.
55
15
5
telovih riječi i svih peripatetičara. Ipak nije tako daleko od same
stvari. Naime, u hladnom drvu uvodi se toplina nakon što je on-
dje bila hladnoća. Da nije u drvetu bila hladnoća, ne bi onamo
bila uvedena toplina. No, kad toplina dolazi, hladnoća odlazi,
tako da se s pravommože reći da je toplina u drvetu [372] nastala
poslije hladnoće. Ali koje je od ovih počelo nastajanja? Da li i jed-
no i drugo? No, treba vidjeti, Lincejevim očima prozreti, je li isto
reći da su počela nastajanja kontrarna i što god biva
iz kontrarnog
biva. Čini se da ono:
što god biva
uvodi ono nastalo.
Nastajanje je pak put prema stvaranju nastalog. Da li će dakle
peripatetičari doista reći da svako nastajanje biva
iz
kontrarnog,
ili
od
kontrarnog
, ili
poslije
kontrarnog
, ili ćemo pak istinitije tvrditi
mi, koji se nismo zakleli, da svako nastajanje biva
u
kontrarnom.
To nastajanje treba istražiti, nema li u krilu nešto dvosmisleno da
se s nama ne poigrava. Čini se da je peripatetička škola pronašla
dvostruko ili čak trostruko <nastajanje>.
Prvo je nastajanje ono koje se uzima, izuzevši mjesno kreta-
nje, za bilo koje kretanje bez razlike, tako da kažu da nije nastala
forma više od veličine ili neke kvalitete.
Drugo je nastajanje svojstvenije za ono kretanje u kvaliteta-
ma neke supstancije, koje je kao neka priprava ili neka raspolo-
ženost za uvođenje supstancijalne forme.
Treće <nastajanje> uvođenje je same supstancijalne forme.
Što ćemo dakle reći? Da li ovo treće nastajanje, koje je u pra-
vom smislu nastajanje, nastaje
iz
kontrarnog
ili
od
kontrarnog
ili
poslije
kontrarnog
? No, na koji način treba reći ijedno od toga, ako
ne postoji nikakva kontrarnost u supstanciji?
No, neka bude kontrarnost u supstanciji, ona na koju uka-
zuje Aristotel, na koju <ukazuje> cijeli senat peripatetičara, da
ne kažem cijeli narod, tj. <kontrarnost> lišenosti i forme. Da li
je, dakle, forma nastala
iz
lišenosti ili
od
lišenosti ili
poslije
liše-
μετ΄ ἄλληλα αὐτὰ εἰρηκώς͵ διότι μετὰ τὸ λευκὸν τὸ μέλαν εὐθὺς
γίνεσθαι πέφυκε͵ καὶ πάλιν φθαρέντος τοῦ μέλανος τὸ λευκόν͵ καὶ ἐπὶ
πάντων ὁμοίως. οὕτως οὖν ἐξ ἀλλήλων τὰ ἐναντία͵ ὅτι οὐκ ἂν γένοιτό
τι θερμὸν μὴ πρότερον ψυχρὸν ὄν͵ καὶ τὸ ὡς θερμὸν φθειρόμενον εἰς
ψυχρὸν πάντως μεταβάλλει.
10
20
25
30
