od empirijske spoznaje k umstvenoj stoji » ums t v e -
n a t e o r i j a s p o z n a j e « , to jest, istraživanje na
šega duha o dosegu svoje spoznajne snage, a onda se,
na rezultatima empirijske spoznaje prirode i duha,
kritičkim pretresanjem izgrađuje racionalna kozmo
logija i psihologija; u racionalnoj psihologiji, uz obir
na empirijske podatke, nalaze se pobude i klice za
estetiku i etiku i konačno za filozofiju vjere ili pokus
umstvene spoznaje o apsolutnom biću kao uzroku sve
ga tvarnoga i duhovnog svijeta.
Klasifikacija nauka uopće s mnogih je razloga te
žak posao. Nije naime dosta, da ona bude pregledna,
makar i potpuna čitulja nauka. Treba li naime, da u
njoj budu vidljive i stvarne i metodičke sveze nauka,
onda su poteškoće gotovo nesavladive. Odnošaji nau
ka tako su zapleteni, da ih i bez obzira na zasebno
stajalište, nijedan razdiobni osnov (fundamentum di-
visionis) ne može sve u jednakoj mjeri zadovoljiti,
te svaki pokušaj klasifikacije ima nešto jednostrano,
prisiljeno, neprirodno i ne izrazuje dovoljno organički
saobraćaj nauka. Još je teže sve te odnošaje prikazati.
Spencer je u svojoj »klasifikaciji nauka« pravo primi
jetio, da je p r i k a z n j i h o v (u ravnini) upravo
nemoguć. Markovićeva crtovna shema nipošto nije
primjerena zapletenoj arhitektonici nauka, no ona
očito i ne pretendira na to, da bude potpun »globus
intellectualis«. Ali i takova je dosta značajna. U njoj
se mogu razabrati tri skupine: nauke o oblicima (lo
gika i matematika), nauke o pojavama (prirodne nau
ke), te nauke o bićima (metafizika) i idejama (etika
i estetika). Pri tom upada u oči istaknuti položaj lo
gike i matematike. Zna se, da je Platon držao, da za
filozofiju nema bolje priprave, nego što je matema
tika: s njom nOka bi se počela nauka, da se onda preko
geometrije i astronomije uspne do dijalektike (lo
gike) i filozofije. Krivo bi bilo misliti, da je Platon
