crnoga, što smeta, da bude velik, da se dovine samo
svijesti i slobode. Njegovo je neprijateljstvo upereno
protiv svega, što se u savremenim prilikama krivo
pridružilo njegovu nesavremenomu bivstvu (gegen die
falsch Anlotung des Zeitgemassen an sein Unzeitge-
masses). Orijentiran na bivstvu i na prošlosti, a u po
jedincu i u savremenom krugu koncentrirani, dobi
vaju poticaji života po takovu odnošenju zamah pre
ma neizmjernosti. Život ljudski ima po Euckenu vri
jednost tek onda, kad se usidri u univerzalnom duhov
nom životu, ako se pojedinačni motivi i časovite ten
dencije uvrste u cjelinu života i na njoj se konačno
orijentiraju. No ako je tako, onda je opet smisao, uni
verzalni duh, zajednička ideja, izrazilo se to već kako
komu drago, nazočan (prezentan) u svakom pojedin
cu i u svakom času života, koliko je kulturni napor
uspio. Č o v j e k i ma t o l i k o duš e , k o l i k o
j e s e b i p r e d o b i o . Osvajanje ovo mora svako
za se da izvrši. Individualnosti ostaju nesamo nepo-
rušene, nego upravo nužne. Ali po zajedničkoj točki
upiranja struji kroz sve jedan smisao. Nastojanja će
se pojedinaca razlikovati, ali se ne mogu naprosto razi
laziti, jer ih onaj smisao upravlja na jednu zajedničku
točku koncentracije. Po tom konvergentnom duhu i
pored razlike momenta može da nastane jedan život,
pored razlika pojedinaca jedan narodni osjećaj, i po
red razlika naroda jedan ljudski smisao. Zajednička
intencija ostavlja tako i momenat kao momenat i
pojedinca kao pojedinca i narod kao zasebno biće, a
ipak ih veže i ujedinjuje — kao ono po Leibnizovoj
nauci, gdje svaka monada svojim životom živi, ali
noseći u mikrokozmičkoj slici svojoj makrokozmički
zakon sastavlja se s ostalim monadama u skladan
tečaj. I Marković se zanosio mišlju, da će f i l o z o
f i j s k a t e ž n j a z a i d e a l i m a i s t i n e , l j e
p o t e i d o b r o t e ovakav sklad stvoriti — i to naj
