niti znači propast za narod, i to ne manju, nego poli
tičko izdajstvo i nesloboda. U pjesmi »Zla kob« (1865.)
pokušao je Marković sve to simbolički prikazati. Sla
veni su pobijeni i tuđinski se nad njima diže stijeg,
ali doklegod se oni osvojitelju ne priklone dušom,
dotle i zbor vila povotkinja vijeća, da kako rod svoj
izbavi. Ali kad Perunov »žrec« sam obori božanski
kip, onda se vile skamene i sjajne dvore njihove zavi
je tama. Svećenik taj odmetnik je od svojega rođe
noga duha, skamenjene vile i potamnjeli dvori i lut
nja, na koju je nekoć Perun svojima zborio i što sada
tuđinu čast odaje, prilika su ugasle, odrođene duše.
Grijeh odmetništva ovoga kao teška kletva pada na
poklonika tuđinskomu duhu i tjera ga na samoubiv-
stvo, jer što je odmetnuće od svojega bivstva drugo
nego samoubivstvo, — ali duša njegova živi, nesmi-
rena, od svojih bogova prokleta, i živjet će, doklegod
Slaven bude tuđi rob, »dok kamenim Labskim vilam
smrtni san ne prođe«. Zato se onaj odmetnik muči,
da skamenjene vile — rođeni duh — prizove k životu:
»Danas slavskom rodu gradi izbavu i sreću, da ga
brže kletva mine« ali »sjutra opet sve izdaje« — tako
se teško kletva nevjere okajava. Povrijeđeni duh i
obeznale snage narodne teško se prizivaju k sebi. To
je zla kob odmetIfiištva od duha svojega.
Marković p o z n a j e g e n e z u s a m o s v i j e
st i ; a l i ne p o z n a j e g e n e z e s v i j e s t i : on
predbacuje Wundtu, Spenceru, Ribotu i dr., što uzi
maju tvar kao podlogu i kao začelo nesamo organsko
ga života, nego i psihičkih funkcija. Herbartova škola
uopće oštro luči duševni princip od principa život
noga, te zazire od animizma upravo tako kao i od
materijalizma. O ma kakovu pretvaranju fizičkih ener
gija u psihičke ili razvoju psihičkoga života iz or
ganskoga ni da čuje. Ne radi se tu samo o materija
lističkoj teoriji ili o prikrivenom materijalizmu, kao
