pridruženoj neprovrtnosti i povlače se u se, u pono
sitoj mrzosti od borbe, ili se odvraćaju od oštrih
disharmonija, koje su s njom nužno u vezi. I Mar
ković je bio plemenita misaona priroda, mnogo sklo
na tome, da život udesi na ozbiljnu logičku žicu, mož
da i nešto ukočena u principijelnoj rigoroznosti i ne
prilagodljivosti: sa živim je interesom pratio prilike
kulturne i političke, i s načelno određenim pogledima
na njih zazirao je od sve nizosti i oportunističke pri
lagodljivosti, koja interesima za volju stišava savjest,
ali sam nije u borbi vodio svoja načela do pobjede.
Kremenjak, kakav je bio, nije odstupao od svojih na
čela niti dopuštao kompromisa s njima; više lično ne
pokolebiv, nego socijalno izdržljiv, volio je — reći bi
— s visine naučne idealnosti ili iz ponovljene i pred
oči iznesene prošlosti progovarati sadašnjosti. Nije
bio borac, koji poput Giordana Bruna nastupa »kao
agitator za svoje misli, ili koji poput Fichtea kao od
lučan propagator poziva na borbu za kulturnu i poli
tičku slobodu: samo svećenik je svojih ideja bio, koji
podržaje vječni oganj u svetilištu narodnoga duha s
usrdnom željom, da narod ne zaboravi bogova svojih
i oni da ga ne ostave u danima kušnje i borbe.
IX.
Učestvovanje na duhovnom svijetu i na radu, što
se ovako ište, očito mora da obuhvati sav život i u
svim oblicima, situacijama i momentima. Traženje i
njegovanje duhovnih vrednota ima da bude ljudsko
zvanje, a ne samo privredna služba, kojom se stječe
uzdržavanja života, i svakako bi mu se premalo udo
voljilo, kad bi uzgoj i obrazovanje išlo tek za tim,
da pobudi i razvije duhovne snage samo kao za opre
