89
Družtvu je svrha oživotvoriti etične ideje. Tko u družtvu
zlo čini, taj radi proti svrsi đružtvenoj — dakle vriedja i
družtvo i etične ideje. Družtvo kao nosilac istih ideja ima
povredu odmieniti to jest kazniti uzročnika njena. Kazna po
tom nije nipošto barbarska; ona je sveti postulat povriedjenih
etičnih ideja; ona je zadovoljštinom, koja se svim njim daje.
Stoga ako se kaznom zadovoljava samo jednoj od ideja, onda
se odmah ocitujti kolizije.
To dokazuju razne teorije kaznene. Teorija zastrašila traži,
da se zadovoljština dade samo ideji savršenosti. Kazna ima —
veli ona — krivca opametiti, a okolinu zastrašiti. Kazna će
po tom svoju svrhu to prije polučiti, što bude stroža i veća.
Ali što će na to pravednost, koja zahtieva razmjernu ođmjenu?
što li blagohotnost, koja hoće svakomu dobro? Teorija po
pravna veli, da valja samo zadovoljiti ideji blagohotnosti:
kaznom se ima popraviti krivac moralno. Nu s tim se ne može
slagati ni pravednost ni savršenost; „popravna teorija naime
pruža zločincu materijalno i idejalno dobro, a za onoga, koji
od njega strada, slabo ili nikako ne mari. To očevidno nije
etično. Napokon teorija ođmazaim hoće, da se zadovoljština
dade samo ideji pravednosti ; jer kazna mora izravnati po
vredu. Tako mišljaše i Hamlet, kad je kanio otca si osvetiti
na ubojici Klaudiju. Ovoj se teoriji opire ideja blagohotnosti
i savršenosti; njom bi se s vremenom razvilo barbarstvo i
duševna surovost; a osim toga se neda u svakom slučaju
odmjeriti odmjena razmjerna povredi. To je u odnošajih medj
osobami često fizična i moralna nemogućnost.
Što se dakle ima učiniti, da se kolizijo odklone? Sve tri
teorije imadu se stopiti; jer svaka od njih ima neku prednost
pred drugima. Tako zastrašna; jer počiva na endajmonističnoj (
naravi čovjeka. Istina je naime, da strah od kazni često — u
priprostih ljudi većim dielom — ugušuje zle hotnje, koje no
