36
da bi svačije siromaštvo skrivljeno bilo, kao što nije istina,
da je svačije bogatstvo zasluženo.
Tomu se evo izbjeći neda. Kolizije izmedj ideje prava
i pravednosti mogu se samo ublažiti ili bolje — one se nbla-
TutF moraju. Čim to uztvrdimo, odmah nam dolazi na um
ideja blagohotnosti. Ona — jedina ona — može toj biedi
doskočiti.
Pomislimo si samo bogate i siromašne članove družtva
blagohotnimi, to će ovi mirno snositi svoju biedu smatrajuć
ju nužđnom žrtvom za sveobće dobro; a oni će im opet pru
žati, što više budu mogli od obilja svoga držeć to dužnosti
svetom za prineseni! žrtvu uboge si braće. Ako u družtvu
nema dosta blagohotnosti, ako je ono pretežno sebično —
onda je sirotinji kao cvieću izpod leda.
Sebičnost je u državi ono što sušica u čovječjem tielu.
Jedini liek od te sušice jest — prosvjeta. Prosvjeta ima uzgo
jiti takvo đružtvo, koje će duboko ćutiti, da je sebičnost ružna
i zamrazna kao crna studena noć; a blagohotnost protivno
liepa i dobra kao „vedar dan“ .
Produktom tih kolizija jest radničko pitanje. Ovo hoće
da odkloni ljudsku biedu. To mu je svrha; a sredstvo za tu
svrhu jest razbaštinjenje bogataša. Da se ljudska bieda ne
može odkloniti nego tek ublažiti, rekosmo baš sada; što se
pako razbaštinjenja tiče, to svatko lahko uvidi, da ono zadire
u mučnu često puti stečevinu — a ničim boljim taj zador ne
odmjenjuje. Ovo sredstvo nije dakle ni pravno ni pravedno.
Radničko pitanje imalo je u ostalom i prilike realizovati
svoju zadaću; kako li je ono otu realizaciju izvelo — poka
zala je francezka komuna. Zaista, radničko pitanje jest stra
šilo u odori tobožnjega hnmaniteta. Ovaj humanitet se dugo
veće gniezdi u ljudskom družtvu zasljepljnjuć primitivnu, ve
ćinom prostu i neradinu svjetinu sanjarskimi obećanji.
