85
Ideja pravednosti zahtieva dakle komnnisticnn jednakost
dobara? Nipošto. Jednakost se nema misliti u pogledu mate
rijalnom — kako to hoće prosti komunizam — već samo u
pogledu formalnom: jednakost naime pred zakonom i pravom.
To znaci: svakomu se ima prilika pružiti, da može sve sile
svoje upotrebiti 11a sticanje dobara nuždnih za dostojan bitak.
To traži pravednost.
Drugče je s idejom blagohotnosti; ova hoće zadovoljiti
svim opravdanim željam i potrebam svih članova družtvenih.
Ali jedan više želi i više treba, nego li drugi — blagohotnost
zahtieva dakle nejednakost. Očevidna oprečnost ovih ideja
dovodi đružtvo u kolizije.
Dadu li se ove kolizije odkloniti? Ne dadu. Evo zašto
ne. Ideja prava mogla je samo na početku, kI<T^ družtvo
kano takvo stupilo u život, zahtievati jednakost dobara i
užitka. Eazvojem družtvenoga života ipak morala je ta jed
nakost prestati; jer je svaki na svoj način stao upotreb
ljavati priliku, koju mu je ideja pravednosti pružila: da
si steče dobara i užitka. K tomu još priđodje, da je neki
u načinu odabranom više sviestan bio, neki pako manje.
Posvemašna jednakost u rečenom pogledu bila bi pače i
proti ideji pravednosti, pošto ona ima nagradjivati po načinu,
dotično poslu, dotično sposobnosti te po sviestnoj uporabi
sila. Kako je naime ovaj način vriedniji od onoga: isto je
tako veća marljivost očevidno vriednija od manje ili pače od
nemarnosti.
Uza sve to se ipak ne smie uzeti, kao da nejednakost
ova n svakom slučaju odgovara ideji pravednosti, kako no
odgovara posljedica uzroku svomu. Kazni odnošaji te okolnosti
igraju često veliku ulogu u družtvenom životu i čine, da
jednim uza sav napor i krvavi znoj niče tekar crna bieda; a
drugim nasuprot uz lienost i nehaj svako udoblje. Nije istina,
*
