28
Nu smiemo li mi Herbartove ideje aplikovati na prošlost,
koja o njih ništa znala nije; na sađanjost, koja o njih ne zna,
te na budućnost, koja o njih možda ništa znati ne će? Ovo
pitanje iznosi na vidjelo nov prigovor proti razvijenim etičnim
idejam. Po njem bi Herbartove ideje bile nešto posve sub
jektivna, a ne bi imale nikakve objektivne vriednosti ni ob
veznosti.
A li tomu nije tako. Tko bi na primjer rekao, da sn pla
neti tek onda vasmirom putati stali, kad je Kepler izveo za
kone planetnoga kreta? On tih zakona nije stvorio, već ih je
samo obreo
, 11
Tako je i s našimi idejami. Te ideje najjednostavniji su
odnošaji voljni, u kojih se je vazda plemenština ljudska očito
vala. Odnošaje ove samo pronašao je Herbart — odtuđ i spo
menuta prednost njegove etike pred plemenitimi inače sustavi
nekih predšastnika njegovih.
Eazlika izmedj Keplerovih zakona planetnoga kreta te
Herbartovih ideja kao zakona moralnih ona ista je, koja postoji
izmedj fizicnoga i moralnoga svieta n obće: tamo sve mora
biti — ovdje sve ima biti. Da, ima biti — ali nije.
To je upravo ono, na što se osvrnuti moramo, kada etiku
uporabljujemo na poviest. Poviest nam ne pruža tvari, koja
br-so naprosto sbiti dala u oblike etičnih ideja; pače, ona
ogromnim dielom svojim prikazuje materiju n drugačijih for-
mah od onih, što ih naša etika postavlja. Dogodjaji historični
dakle većinom su slika nekoga spora medj formom i materijom.
Zato i reče Castelar: „Poviest čovječanstva trajna je borba
medj idejami te interesi; za čas redovito pobiede interesi —
za vječnost samo ideje
.u
12
Ovi subjektivni interesi razlogom su, te nema dosljed
nosti u djelovanju ljudskom. Jedan ne radi ništa, drugi opet
radi proti svim idejam, treći si je samo jednu odabrao pra
