PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. III. knj. 1.
45
20
početka, biće je jedno, biće je beskonačno, biće je nepokretno«,
govoreći, naime, o bogu, što Teofrast i Filopon i Simplicije potvr-
đuju. Čini se da je tu stvar i sam Aristotel priznavao i da je stoga
u prvoj knjizi
Mudrosti
rekao: »Za sadašnje razmatranje uzroka
ni na koji način ne pristaje govor o njima samima«; tj. jer su oni
raspravljali o teološkim predmetima, a on sam je tada rasprav-
ljao o fizičkim principima, »stoga ih treba ispustiti za sadašnje
pitanje«; čak i u prvoj knjizi
Fizike
<piše>: »motrenje da li je jedno
i nepokretno biće, ne pripada prirodnom motrenju.« Stoga, bu-
dući da je njihovo motrenje bilo o jednom i nepokretnom biću,
nije ih trebalo pozvati na prosudbu o fizičkim principima.
[299]. No Aristotel nema mjere. Premda je znao da oni »ni-
kako ne raspravljaju o prirodi«, poziva ih na red, jer »oni izriču
dvojbe o prirodnim stvarima«. To, uistinu, nikako nije istinito.
Oni su govorili da je biće bez početka, jedno, beskonačno, nepo-
kretno. Niti stvar koja je ovdje predmet, niti ovi atributi te stvari,
nisu prirodni, niti se tu ikakva prirodna dvojba mogla pojaviti s
pravim razlogom; pojavila se iz onog razloga iz kojeg je Zenonu
podmetao da tvrdi da je bog tijelo; a ovdje, jer su oni govorili da
je biće nepokretno,
ἀκίνητον
, bivaju uvučeni protiv njihove vo-
lje i ne htijući u to pitanje; naime, ta nepokretnost nije prirodna
stvar, niti je prirodna dvojba koja se u vezi s njom može pojaviti.
Stoga u nju bivaju uvučeni krajnjim nasiljem. A nije dolikovalo
da filozof, ljubitelj istine, iz neistinitog i neopravdanog razloga
upleće muževe teologe u fizička pitanja.
Zatim, oni su govorili o biću, a Aristotel ih vuče k počelima.
Jedno je biće, a drugo (ako se ne varam) počelo. I tako dva puta
prelazi iz roda u rod, iz teološkog roda u fizički rod, iz roda bića
u rod počela. Parmenid je uistinu govorio da je biće jedno, a nije
isto tako govorio da je jedno počelo, nego je postavio dva počela,
30
25
15
10
5
