PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 8.
509
znalca to što je kadar naučavati kao i ono u
Fedonu
: »Mora li muž
koji zna, obrazložiti to što znade, ili ne mora?«
Što je
ἀγχίνοια
‘oštroumnost
’
Aristotel definira u zadnjem
poglavlju 3. knjige
Analitike
: »Uspjeli doseg srednjeg pojma u ne-
predumišljenom vremenu«, Platon pak u
Harmidu
bio ju je opi-
sao ovako: »Nije li oštroumnost neka izoštrenost duše«?
U 26. poglavlju 3. knjige
Analitike
poučavao je da se znanje
razlikuje od mnijenja: »Znatljivo i znanje [razlikuje se] od mniv-
ljivog i mnijenja.« Objašnjavajući zatim: »Mnijenje je pak slabaš-
no, stoga preostaje da se mnijenje odnosi doista na istinito ili ne-
istinito, ali da je ipak moguće drukčije držati; znanje pak onoga
nužnog« – to je Platonovo razlikovanje u
Menonu
i u 5., 6. te 7.
knjizi
Države
i na nemalo drugih mjesta; no i dokaz o dvoznačno-
sti imena, o kojem Aristotel raspravlja u 6. poglavlju prve knjige
[
Sofističkih
]
Opovrgavanja
, Platon je s mnogo riječi raspravljalo u
Eutidemu
protiv Prodikova mišljenja.
I ono dvostruko neznanje iz 3. knjige
Analitike
u poglavljima
14 i 15, koje peripatetičari slave, [neznanje] nijekanja i krive raz-
diobe, Platon je prije toga iznosio u
Sofistu
: »’Čini mi se da vidim
uistinu veliku i teško odredivu vrstu neznanja koja je jednako
vrijedna svim drugim dijelovima neznanja.’ ‘Koju to?’ ‘Da se
onome koji nešto ne zna čini da to zna’«, – premda je malo prije
toga dosta opširno naučavao ono drugo znanje nijekanja.
5
10
15
20
