PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 2.
145
20
15
5
razmišljaju o bićima i koji su kao filozofi govorili o istini. Jasno
je, naime, da i oni govore o stanovitim principima i uzrocima.« I
malo dalje: »Doista je među prvim filozofima ponajviše njih dr-
žalo da je ono što pripada vrsti materije princip svega. Za ono,
naime, od čega su sva bića, i iz čega ona prvo nastaju i u što na
kraju propadaju – dok im supstancija ostaje, a s obzirom na trp-
nje se mijenjaju, – to je, kažu, element i to je princip bićā.«
No, o tome da su stariji obrađivali i druge, a ne samo materi-
jalne principe svjedoče kod Hermesa mnoga mjesta. U
Vrču
: »Jed-
nost, naime, postoji kao princip i korijen svih stvari; bez principa
pak nema ničega, a princip nije ni iz čega [206] osim iz sebe sáma.«
Ondje se iskazuje i nekoliko značenja principa. Međutim, iako Ari-
stotel na gore navedenome mjestu kaže da su se stariji dotaknuli
tek materijalnog principa, ipak u sljedećem odlomku ustvrđuje da
su uočili veći broj principa: »Ti su se, kako kažemo, do sada doista
dotaknuli dva uzroka, kao što smo mi postavili u knjigama
O pri-
rodi
, to jest glede materije i onoga odakle gibanje.« A u 6. poglav-
lju ustvrđuje da je Platon pridodao formu: »Stoga je iz rečenoga
jasno da se poslužio samo dvama uzrocima: onim da ‘nešto jest’
i onim koji je po materiji. Ideje naime onoga da ‘nešto jest’ uzroci
su drugim stvarima, idejama pak ono jedno.« A da su se dotaknu-
10
