10
Uzmimo sada, da je i drugim elanom volja, i to opet
moja volja. Dvie volje iste osobe možemo sravnjivati samo
glede psihične jačine, glede njihova kvantiteta — i onda se
jača bezuvjetno mili napram slabijoj. Jača volja vazda nam se
čini savršenijom. Na takvu ođnošaju volja osniva se ideja
savršenosti.
Što je, ako li je drugi član odnošaja volja druge osobe?
Onda možemo i opet obje volje prispodabljati glede kvantiteta.
A li tim bi došli do istoga rezultata kao i prije. S toga pre-
ostaje, da ih sravnimo glede kvaliteta. Volja druge osobe može
biti ili prava, realna, ili samo pomišljena. Budi ona samo
pomišljena, te recimo: da teži za srećom — a moja volja da
joj je u toj težnji protivna. Takav odnošaj očituje zlohotnost
i zato nam se absolutno ne mili. Protivni slučaj pobudjivao
bi u nas čisto etično milje i na takovom ođnošaju osniva se
ideja blagohotnosti,
Budi volja druge osobe prava. Kao takva očitovat će se
ona na predmetu nekom. Uzmimo, da se i moja volja posve
nehotično na istom predmetu očituje — te obje volje da taj
isti predmet požele. Posljedak nehotičnoga sukoba toga biti će
pra. A li se pra nikako ne mili. Imat će se dakle odkloniti
sporazumkom — i tim će nastati pravo. Na ovakvom evo
ođnošaju osniva se ideja prava.
Može se ipak dogoditi, da se moja volja i hotično sastane
s voljom druge osobe, te da se obje budi podupiru, bndi prieče.
Posljedak sukoba toga može biti dvojak: ili jedna od volja
oćuti sukob taj kao nešto zla ili ga oćuti kao nešto dobra.
U oba slučaja nam se posljedak dotle ne mili, dokle godier
se oćućeno zlo ili dobro ne odmieni. Na tom ođnošaju đvijuh
volja osniva se zadnja Herbartova ideja — ideja pravednosti.
Je li to pođpun broj voljnih odnošaja? Jesi Odnošaja
jednostavnih više ne može biti — a složeni dadu se svesti na
