2
se pače preinačiti. Takvo praktično izpitivanje nnždno je ondje,
gdje je na tvorbu stvari uticala sloboda, uslieđ koje bi one i
drugačije biti mogle, nego li jesu.
Tako izključivo biva u svietu moralnom.
Pobudjuju li stvari slobodne tvorbe u iztraživaoca čuv
stvo ugode, milja, povladjivanja — onda imadu ostati, kakve
jesu; pobudjuju li obratno čuvstvo neugode, nemilja, odsu-
djivanja — imadu se preinačiti. U onom slučaju zovemo ih
liepimi, bezuvjetno vrieđnimi; u ovom ružnimi, bezuvjetno
nevriednimi.
Praktično iztraživanje traži dakle absolutno presudivanje.
Sudovi, kojimi izričemo, da nam se stanoviti subjekti bez
uvjetno mile ili bezuvjetno ne mile — dakle da su liepi ili
ružni — zovu se estetični; a nauka, koja na takovih sudovih
počiva, zove se estetika.
Estetični sudovi imadu redovito složene subjekte; jer
samo razmjeri ili odnošaji mogu pobudjivati čuvstvo milja ili
nemilja. Jednostavni subjekti estetički su indiferentni. Isto
tako su rečeni sudovi absolutno valjani i pođpuno evidentni,
to jest oni niti se dadu dokazivati, niti oni ikakva dokaza
trebaju.
Nije nuždno, da subjekti estetičnih sudova budu uviek
predmeti neosobni; njihovimi subjekti mogu biti i pojavi
ljudske volje, dakle težnje i čini ljudski. A li pojavi voljni,
koji u nas pobudjuju čuvstvo ugode ili neugode, milja ili
nemilja, povladjivanja ili odsudjivanja nisu više samo liepi ili
ružni, već su dobri ili zli; a nauka, koja počiva na sudovih,
kojimi se takovi atributi izriču, ne zove se više estetika, nego
se zove etika.
Etika je dio estetike — estetika volje. Ne treba, da ta
volja bude baš voljom one osobe, koja o njoj presudu izriče.
Djeca dosta često velikom strogosti sude ljudske čine nepo-
