6
nost relativnu, nego absolntnu — a ipak je duga složena od
samih prijatnih šarova, popievka pako od prijatnih glasova
relativne vrieđnosti.
Nismo li se timi primjeri zapleli II protuslovje? Nipošto.
Absolutne vrieđnosti ne podasmo u drugom slučaju pojedinim
šarovora i glasovom — već ođnošaju višešarnom i višeglasnom.
Vriedni su nam dakle stanoviti odnošaji prijatnih objekta.
Takve ođnošaje sastavljaju u ostalom svi objekti, koji pobiidjuju
prijatne osjete vidne i slušne.
Iz svega toga sliedi, da absolutna vriednost liepa objekta
ne može biti u koristnosti, poželjnosti, prijatnosti, već jedino
u milju stalnom, nesebičnom, koje se jasno dade izreći este-
tičnim sudom. U tom sudu baš je spomenuto milje predikatom,
a skladni odnošaji objekta njegovim su pravim subjektom.
Subjekt estetičnoga suda mora dakle biti sastavljen; jer čuvstvo
milja nikako ne mogu pobudjivati jednostavni elementi, nego
tek odnošaji njihovi. Odnošaje estetične pako mogu s psihičnih
razloga sastavljati samo elementi istovrstni: boja s bojom, glas
sa glasom . . . i volja s voljom.
Timi odnošaji, dakle subjekti, razlikuju se upravo este-
tični sudovi od etičnih. Estetičnomu sudu jest subjektom har
monični odnošaj boja, glasova. . . etičnomu pako skladni odnošaj
volja. Predikat im je ipak isti, naime nehotično, nesebično,
objektivno i absolutno milje, koje njihovi subjekti u svakoga
motrioca pohudjuju.
Tu nam je ostaviti daljna razmatranja o estetici i prieći
na etiku. Zadaća njena po svem, što smo spomenuli, može hiti
samo ova: etika ima iztražiti i razjasniti svu najjednostavnije
odnošaje voljne, koji u nas pobiidjuju čuvstvo mili a. To milje
izražavat će sudovi esteticni, koji će biti absolutni i evidentni,
pa zato i principi etike.
