9
Eazlika medj moralisti i Kantom jest ta, da su oni po
nešto navraćali na subjektivnost, đoćim je on — iduć za pre
strogom objektivnosti — spleo etiku s naukom o dužnosti.
Herbart npotrebiv temeljne misli englezkih moralista
izveo je miran, triezan i neoboriv etični sustav, na koji evo
sada prelazimo
. 4
Pošto absolutna vriednost — kako gore dokazasmo —
ne može stajati u koristnosti, poželjnosti, prijatnosti, dakle u
ničem, što bi izvan mene biti moglo, može ona stajati samo
u mojoj nutrini, u mojoj volji. Zato i reče Kant: „Nigdje
ništa u svietu nema, niti se išta van svieta pomišljati može,
što bi vriednije bilo od vriedne volje
.u5
Tim ipak nismo — kako bi se na prvi mah činiti moglo —
čovjeka oddružili od čovjeka. Volja moja dolazi u odnošaj
s voljami drugih ljudi. I u tom ođnošaju tek je ona vrieđna.
Te sve odnošaje valja nam potražiti. I evo kako.
Etična presuda tiče se moje volje. Volja moja, sama za
se, estetički je indiferentna. Da ne bude takovom, traži ona
odnošaj; a odnošaj barem dva člana. Jednim je moja volja.
Što da bude drugim članom? Predmet volje ne smie da bude
— njega je Kant zabacio. Što dakle ? Taj drugi član odnošaja
može biti samo volja druge osobe ili sud o volji mojoj.
Recimo da je ovo posljednje. Što onda biva? Ako moj
sud glasi: volja je dobra, a ona takvom ostaje — to se taj
sklad volje sa sudom bezuvjetno mili; ako li sud glasi: volja
je zla — a volja ipak ostane nepromienjena — to se taj ne
sklad bezuvjetno ne mili. Tu je volja napram sudu posvema
slobodna; ona se može sudu pokoravati a i nepokoravati. Na
tom ođnošaju osniva se ideja ćudoredne slobode.
