mišljajuć niti, da će se isto, što ona od tudjih djela traže,
skoro tražiti i od njihovih. Tu se vidi čist etički sud bez
refleksije, bez obveze. Tekar koji takav sud izriče s obzirom
na svoj subjekt, izriče ujedno moralnu obvezu neku, neku
dužnost. U tom slučaju dakako ne ostaje on kod suda etičnoga,
kojim se hvali ili kori stanoviti čin sadanjosti, već on prelazi
k sudu moralnom, koji mu sve čine budućnosti veže uz neke
propise^ pravila, zapovjedi
. 1
Nauka, koja na toj vrsti sudova
počiva, zove se moralka.
Moralka je po tom dio etike, kao što je etika dielom
estetike. Pojam presude estetične jest najširi; jer u njezin
krug spadaju svi tvorovi, kojih bitak stoji do slobode, pače
još i mnogi tvorovi fizične nužde. Pojam etične presude jest
uži: u njezin krug bo spadaju samo tvorovi slobodne volje
ljudske. Pojam presude moralne napokon jest najuži, pošto u
njezin krug spadaju samo oni tvorovi slobodne ljudske volje,
koji su prema stanovitim pravilom izvedeni.
Estetika daje principe etici, a etika opet moralci. Nam
je potražiti principe etične. Ovi principi mogu biti samo sta
noviti estetični sudovi, koji evidentnim načinom izriču abso-
lutnu vrieđnost ili nevriednost volje, dotično težnja i čina.
Kod
potrage tih sudova ne možemo se oslanjati niti na apri
orne hipoteze, niti na istine apriorne, već samo na nepobitna
fakta životnoga izkustva. Ovo nas pako uči, da ljudi — bili
surovi ili eivilizovani — sve u svietu nehotice ocjenjuju glede
vriednosti: nešto zovu koristnim ili štetnim, nešto ugodnim
ili neugodnim, nešto liepim ili ružnim, a nešto dobrim
ili zlim.
Ta činjenica evo, koja se niekati ne dade — jest izho-
dištem etici. Etika kao znanost imade samo izpitati, što je u
tom nestalna, subjektivna i relativna; što li stalna, objektivna
i absolutna. A kad je to učinila, imade postaviti neoboriva,
