5
o stanovitih sastavljenih predmetih i odnošajih neizvodeć pri
tom analize. Kad bi oni poduzeli analizu složenih predmeta i
odnošaja, dobili bi jednostavne sastavne elemente, u kojih bi
se nuždno složiti morali.
Tim se i tumače velike razlike u šuštavih etičnih, na
koje ćemo se vratiti niže dolje.
Utvrdismo dakle, da su estetične kao i etične presude
absolutne i obćenite; a pojmovi liepa i ružna, dobra i zla
jedini, kojimi možemo o stanovitom predmetu i stanovitoj volji
izreći absolutnu, obćenitu vriednost.
Ali jesu li zbilja jedini? Ne imađu li im se jošte pri
brojiti pojmovi koristnosti, poželjnosti i prijatnosti?
Za prva dva pojma možemo odmah reći, da ne imadu.
Koristno stoji posvema do okolnosti: što nam je sada koristno,
može nam drugi put biti štetno ili indiferentno. Poželjno još je
više promjenljivo: svaki čas možemo želiti nešto druga. Pojmovi
koristnosti i poželjnosti izriču dakle vriednosti relativne.
A kako je s pojmom prijatnosti? Prijatno nam je ono,
što je primjereno našem organizmu ćutilnom. Pošto je taj u
svih ljudih donekle jednako ustrojen, to se i svi ljudi donekle
slažu u tom, što je prijatno, što li nije. Nu oni se u tom
slažu samo muče; jer ono, što nam je prijatno, tako je spli-
nuto s našim čuvstvom, da se od njega ni odlučiti ne da —
zato se ne da ni definovati. Gdje pako to moguće nije, ondje
nije moguće ni izvesti pojma: a bez pojma nema sporazumka,
a bez toga nema objektivnosti.
Uz svu dakle fiziologično-psihologičnu obćenitost ne do
pušta prijatno obćenite, absolutne presude vriednosti svoje.
Stoga za stanoviti šar velimo samo, da je prijatan ili nepri
jatan. Isto za stanovit glas. Tim izričemo relativnu vriednost
o tih ohjektih.
0
dugi nebeskoj velimo nasuprot, da je liepa.
0
nekoj popievci isto tako. Ali tim ne izričemo samo vried-
