PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. IV. knj. 1.
75
20
5
ji
.
75
»Ako ne postoje prve supstancije, nemoguće je da bude neka
od drugih.
«
A ta prva jest npr. neki čovjek, neki konj. Da li je,
dakle, u tim prvim supstancijama-jedinkama postavljena ta prva
kontrarnost koja je osnovna stvar? Ne čini se: jer te prve supstan-
cije nastaju i propadaju; bivaju jedne iz drugih i iz nečeg drugog
i stoga ne traju uvijek.
Najbliže slijede iza tih prvih supstancija one druge, koje su
vrsta, i ako se hoće i ona treća koja je rod. U kojoj je, dakle, od tih
prva kontrarnost? U koju god je postavimo ništa se neće naći za
počela stvarī. Za počelo odredit ćemo nešto što je kasnije; naime
ono univerzalno po Aristotelovom poučku ili je ništa ili je kasni-
je. Ne trebamo, dakle, tražiti tu prvu kontrarnost niti u prvim
supstancijama niti u drugim niti u trećim. No treba se odvaži-
ti <da je potražimo> u cijeloj supstanciji, sveukupnoj, jer nas je
<Aristotel> poučavao da u svakom pojedinom rodu postoji jed-
na kontrarnost; također nas je učio da je supstancija jedan rod.
U supstanciji je, dakle, kontrarnost, i to ona prva, u prvom
rodu, na koju se odnose sve druge. Tako je naime napisao na kra-
ju onog
76
poglavlja. [376] »Čini se pak da se sve kontrarnosti svo-
de na jednu.« Na koju jednu, ako ne na prvu? Koja je ta <prva>?
Čini se da je u toj knjizi odredio lišenost i formu. U 2. poglavlju 4.
knjige
Metafizike
kaže: »Gotovo sve kontrarno svodi se na to po-
čelo.« Ali koje? I u istom poglavlju: »Sve je, naime, ili kontrarno
ili iz kontrarnog, a počela su kontrarnog: jedno i mnoštvo.« Što
ćemo reći? Jedno i mnogo je kontrarno? Da li je to prvo kontrar-
no ili radije počela prvog kontrarnog? Bolje tako kako se vidi iz
onog:
καί
–
i
. Dakle, počela prvog kontrarnog su Jedno i Mnogo.
Ako tko kaže da su jedno i mnogo ono prvo kontrarno sâmo, i da
75
Za poglavlje
o supstanciji
usp. ARIST. Metaph. 1017b.10–25. Za ci-
tat se čini da nije doslovan, usp. ARIST. Metaph. 1017b.13–19 ἅπαντα
δὲ ταῦτα λέγεται οὐσία ὅτι οὐ καθ΄ ὑποκειμένου λέγεται ἀλλὰ κατὰ
τούτων τὰ ἄλλα. ἄλλον δὲ τρόπον ὃ ἂν ᾖ αἴτιον τοῦ εἶναι͵ ἐνυπάρχον
ἐν τοῖς τοιούτοις ὅσα μὴ λέγεται καθ΄ ὑποκειμένου͵ οἷον ἡ ψυχὴ τῷ
ζῴῳ. ἔτι ὅσα μόρια ἐνυπάρχοντά ἐστιν ἐν τοῖς τοιούτοις ὁρίζοντά τε
καὶ τόδε τι σημαίνοντα͵ ὧν ἀναιρουμένων ἀναιρεῖται τὸ ὅλον.
76
Usp. ARIST. Ph. 189b.26–27 – to je treća rečenica prije kraja šestog
poglavlja prve knjige
Fizike
.
10
15
25
