PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 2.
111
20
15
25
10
5
nu i najbolju životinju. Ta bi odredba po njegovu nauku bolje
pristajala svijetu i nebu.
Možda će sumnjati postoji li neka znanost o biću ukoliko je
biće i o onome što po sebi jest u biću. Pokažimo, dakle, samu tu
stvar.
Prije imenovana Periktiona u onom ulomku što smo ga nave-
li baš to izražava, ovim riječima: »Doista geometrija i aritmetika
te ostala motriteljska bavljenja i znanosti bave se nekim od bićā:
mudrost, međutim, svim bićima, kao i vid svime vidljivome, a
sluh svime slušljivim. Akcidenti pripadaju bićima, neki opće svi-
ma, neki većini njih, a neki jednom pojedinačnom. Dakako da
je sve opće akcidente uočavati i motriti svojstveno mudrosti, a
one koji su većinski – onoj znanosti koja je o prirodi; posebič-
ne pak akcidente kojega god bića – onoj znanosti koja je bilo o
čemu određenome. I zbog toga razloga mudrost proučava prin-
cipe svih bića, znanost pak o prirodi principe onih koja nastaju
od prirode, geometrija pak, aritmetika i muzika principe onoga
što se tiče kvantitete i suglasja.« S ovim vrlo glasovitim mjestom
premudre žene Periktione Aristotel nije suglasan samo u tome
da postoji neka znanost koja motri biće kao biće, nego i u na-
zivu te znanosti, koju su – ona prije, a on poslije – nazvali mu-
drošću;
8
kao i u tome što oboje tvrde da se ona mudrost bavi
svim bićima te da promatra i istražuje ne samo akcidente svih
bića nego i principe; i uz to da stanovite znanosti sebi prisvajaju
neki određeni rod. Taj je nauk prigrabio Aristotel, rabeći i Perik-
8
Tu je određena nedosljednost. Petrić kaže da se
De ente
bavi bićem
kao bićem a
Sophia
principima. Međutim, drugima može biti
De ente
i
So-
phia
isto, jer imaju platonski pojam bića.
