PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 2.
101
20
15
10
5
Akcidenti su ono pak što je prisutno u biću: to je Periktiona
vrlo lijepo pojasnila: »Akcidenti pak bićā, neki opće pripadaju
svima, neki pak mnogima, a neki nekomu pojedinomu. Nego,
mudrosti je navlastito uvidjeti i motriti opće akcidente svih
[bića].« Dakle, nazivi ‘filozofija’ i ‘mudrost’ kod Aristotelovih su
prethodnika prihvaćeni za isto; tako da je lako zaključiti kako su
se svi što su svoje knjige naslovili nazivima
Mudrost
ili
Filozofija
,
u njima bavili bićem i akcidentima bića.
Naime, i Platon je u 5. knjizi
Države
pobrkao, čini se, to naziv-
lje kad mnijenje uspostavlja kao srednje između znanja i nezna-
nja: onomu je podmetnuto biće, ovomu nebiće, a mnijenju i biće
i nebiće: »Nije li znanost spoznaja o biću kao biću?« One pak koji
spoznaju biće, naziva filozofima: »One dakle koji dohvaćaju sva-
ko pojedino biće valja nazivati filozofima, a ne filodoksima.« A
kao prvi uvjet filozofima postavio je »ljubiti istinu«; tâ pak da je
mudrosti najvlastitija: »Zar možeš naći išta mudrosti vlastitije od
istine?« Dakle, tu se naziv ‘mudrost’ i ‘znanje’ skupa s nazivom
‘filozofija’ uzima za isto. A kako je Platon poimao da je ‘biće’ ono
što je bjelodano
εἰλικρινῶς, καὶ ἀεὶ κατὰ τὰ αὐτὰ ὡσαύτως ὄν
,
»i uvijek po istome i na isti način biće«, za takvo biće tvrdio da je
ideja, za ideje pak izjavljivao da su prvotni principi stvari – Ari-
stotel je prigrabio to da se mudrost bavi prvotnim principima, a
filozofija bićem te je tako njih dvije međusobno razlikovao. Prije
