PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 1.
41
15
10
5
ODNOS
Već je Platon poznavao narav relativnog. Naime, u
Državni-
ku
tako piše: »Zar ti se ne čini da po naravi ne treba reći kako je
veće ni od čega drugoga veće nego od manjega i da je manje od
većega manje, a ni od čega drugoga?« I u
Gozbi
ima također i ovo
drugo: »Je li pak otac ocem nekoga drugoga, ili nije?« I odgova-
ra: »Ocem je, naravno, jer je sinu ili kćeri otac.« I odmah zatim
navodi i definiciju primjerom: »Je li on upravo ono što jest – brat
[jer] je nečiji brat, ili nije?« Potom u
Sofistu
: »Što god bi bilo od
drugoga, događa se nužno da je od drugog to što jest.« Ponovo u
Državi
: »Nego, velim ja, što god je takvo da ima određenu kvali-
tetu, takvo je prema nečemu kakvome.« Iz tih je mjesta Aristotel
skupio svoju definiciju: »Ono se naziva u odnosu prema nečemu
za koje se kaže da je to što jest s obzirom na drugo.«
Arhita pak piše: »I ono što se na neki način odnosi prema
nečemu prihvaća na sebe ‘više’ i ‘manje’: ‘više’ je naime biti ‘više’
