PERIPATETIČKE RASPRAVE, sv. II. knj. 5.
265
10
5
A da su uzimali u obzir ne samo te uzroke, koje on nazi-
va uzrocima po sebi, nego i one akcidentalne, slučajnost i sreću,
svjedoči on sâm: kad u 2. knjizi
Fizike
započne govor o njima,
piše ovako: »Jer neki i dvojē postoji li ili ne postoji: vele, naime,
da ništa ne biva po sreći, nego da svemu ima određen uzrok.« A
da je ovo bilo starinsko mišljenje tvrdi malo poslije: »Kao što reče
starinski govor, onaj što dokida sreću […].« Hipokrat: »Nama
su to, dakako, slučajnosti, no uzroci nisu slučajnosti«; »ipak svi
kažu da je nešto po sreći, a da nešto nije po sreći.« Zamalo pou-
čava da su oni znali i za slučajnost: »Ima i nekih koji kao uzrok
ovoga neba i svega svjetskoga navode slučajnost.«
Štoviše, to da su i prirodu oni starinci promišljali u 2. po-
glavlju iste knjige napominje taj isti Aristotel: »Čini se pak da su
narav i supstancija stvari koje po prirodi jesu, kako neki misle,
svemu prvim subjektom.« I poimence spominje Antifonta: »A
znak, veli Antifont […]«, i ono ne malo što slijedi u prilog istomu
mišljenju.
Da su starinci i za nužnost u stvarima prirode znali sâm nauča-
va u 8. i 9. poglavlju one knjige: »Jer, na taj, naime, uzrok svode svi:
15
