Page 10 - Pavao Vuk-Pavlović: O smislu filosofije

se na taj način razlaganja i različitih pa i oprečnih između sebe mislilaca, do­
življaj će se takva nekog uviđanja i prihvaćanja sveđ jednako znati da ponovi.
Nema sumnje, da se može pitati za opravdanost i unutrašnju nuždu takva do­
življaja. No ne valja ipak misliti, da bi takav način čitanja i povođenja za stra­
nom misli bio svojstven samo filosofički još nedovoljno obrazovanu i neupućenu
laiku. Takvo u neku ruku estetsko ili, ako se hoće, intuitivno poniranje u svijet
filosofa može da bude dostupno i blisko i samome filosofičkom geniju.
N a istaknuti način može tako između ostalih i duh, kakav je Leibniz,
biti svjedokom sličnoga shvaćanja i prisvajanja tuđih filosofema. Eto, što od
riječi do riječi ima da kaže: »Ich verachte fast nichts, und niemand ist weniger
kritisch als ich. Es klingt wunderbar: ich billige fast alles, was ich lese, denn
ich weiss wohl, wie verschieden die Dinge gefasst werden konnen, und so be-
gegnet mir, wahrend ich lese, vieles, was den Schriftsteller in Schutz nimmt
oder verteidigt. Daher geschieht es selten, dass mir bei der Lekture etwas mis-
sfallt, obwohl mir das eine mehr, das andere weniger zusagt. Mein Gemiit ist
von Natur so gestimmt, dass ich in den Schriften anderer lieber den eigenen
Nutzen, als die fremden Mangel verfolge. Es ist meine Sache nicht, Streitschriften
zu suchen und zu lesen.«1 (»Ne prezirem gotovo ništa, i nitko nije manje kri­
tičan od mene. Zvuči neobično: odobravam gotovo sve, što čitam, jer znam
dobro, kako se različito stvari mogu zahvatiti, i tako mi se, dok čitam, nameće
mnogo koješta, što uzima pisca u zaštitu ili ga brani. Stoga se dešava rijetko,
da mi se pri čitanju nešto ne bi sviđalo, iako mi jedna stvar više, a druga manje
odgovara. Moja je ćud od prirode tako udešena, da u spisima drugih idem
radije za vlastitom korišću, negoli da se obaram na tuđe nedostatke. Nije mi
posao da tražim i čitam polemičke spise.«)
Valja se, svakako, zamisliti pri toj pojavi i pitati, kako li je u različitim
filosofemima, koji se — kritički promatrani — možda i s temelja potpuno is­
ključuju, moguće u istoj mjeri ili u istome vidu naći jednako neku veću ili ma­
nju plauzibilnost. Dade li se uvidjeti objektivan razlog, koji bi takav način či­
tanja, takav prihvat misli i zamisli mogao tumačiti, ako možda ne i sasvim
opravdati? Takvo se pitanje nameće to oštri-je, što više ima naklonosti, da se
uzme u račun i druga istaknuta mogućnost, prema kojoj preobrazba i izmjena
filosofičkih sustava i njihovih iskaza vodi do upravo krajnje skeptična postavka.
Koliko se s obzirom na iznesenu okolnost hoće doći do jasnoće i do
nekog odgovora na iskrslo pitanje, trebat će osvijetliti, do čega li stoji pobuda,
koja vodi do izmjena na području filosofije, gdje li valja tražiti razlog mnoštvu
filosofija nasuprot istome stalnom sveđ nazočnom filosofičkom nastojanju,
kako ga nalazimo u svim kulturnim epohama i duhovnim prostranstvima. Va­
ljat će pitati, kako li je uopće moguće, pogledom na koje li je pretpostavke
zamišljivo, da sud ili stavak, koji se je jednom pronašao valjanim i uvidio kao
istinit, da, ukratko, neka istina, ako je i koliko je to doista, može u povodu
izmijenjenih uvjeta izgubiti svoju valjanost. A morat će se tražiti odgovor i na
to, kako li neka vrednota može uopće istekom vremena biti najednom lišena
svoga valjanja, ako kao takva doista jest bistveno valjana, i nadalje, da li je
i kako li je takav gubitak valjanosti uopće zamišljiv. I trebat će isto tako iz­
vidjeti, jesu li preobrazbe i izmjene filosofičkih postavaka i sustava nužne ili
ih treba pripisati slučaju.
1 Prenijeto iz m onografije: Kuno Fischer, G ottfried Wilhelm Leibniz. III. neu bearbeitete
Auflage, Heidelberg 1889, § 16.
10